Ulica našeg života

Ulica u kojoj si odrastao, napravio prve korake, izrekao prve reči uvek će biti najvažnija ulica tvog života.

Kada je ostavljaš, ne razmišljaš o tome, ali kada te slučajno put nanese do nje, posred srca te uvek nešto žacne.

Skoro sam prolazila svojom ulicom i sve vreme sam čekala da iz kuća izađu komšije i svi drugi likovi, zarobljeni u mojoj mašti. Komšinica Mica, Tetka Jolanka, Novak, Jadranka, Žolti, Darko, Lidija, moj brat i ja…

Ulica je sad mnogo lepša, zelenija, ima više drveća i zato mi je skoro neprepoznatljiva. Pored svoje nekadašnje kuće prolazim i poskočim koji put ne bih li videla da li dvorište bar malo liči na ono naše. O, kako bih volela da uđem, ali ipak odustajem. Preko puta Tetka Luca i čika Ivo i njihovih jedanaestoro dece, čekam da se neko pojavi, zapriča, da se skupi ekipa za između dve vatre i igra do kasnih sati, ali nikog nema, samo tišina. Sigurno znam da je bila ona radnja na ćošku u koju smo odlazili i grlena vlasnica koja je znala da nam tutne nešto gratis. Čekam i onaj prvi poljubac pred kapijom, puno kikotanja i špartanja ulicom, putovanje kolača od jedne do druge kuće za pravoslavni i katolički Uskrs, žmurke do besvesti, kada smo za Badnje veče sa korinđanja donosili poveće kese slatkiša, oraha, voća i opet išli u sledeću turu, a Vesnina mama nas dočekivala sa posebnim kolačima samo za nas spremljenim.

U svesti je ostao jedan trenutak koji mogu da namirišem po letu, mladosti i bezbrižnosti. Vazduh je bio topao, nebo puno zvezda, beton na kom sedim vreo, nejlepše letnje veče kada je sve bilo moguće. Noć u kojoj shvatam dragocenost ovih dana, koji će tako brzo proći.

Sad je sve drugačije, ali duša prepoznaje tihi šapat detinjstva i mladosti koji nikad neće iščeznuti iz sećanja.