U vozu

Subota, 8. 20. Severac je rešio da nas skroz oduva. Železnička stanica
Čoka. Oronula, zaboravljena, negde na kraju sveta postoji i diše. Sve je
isto kao pre četrdesetak godina, samo su novi natpisi koji upozoravaju da
da se ne šetamo po pruzi i pazimo i nekako veštački odudaraju od ovog
prizora. Dve klupice i nas četvoro koji smo se sakrili od vetra. Da je neko
proleće, a ne ovaj beskonačni januar, izmislila bih romantičnu priču o
devojci koja na stanici čeka dragog svake nedelje. Ovako, svaku
imaginaciju zaledi hladnoća.

I baš u tom tenutku stiže on, crven i umiven, čist kao suza. I ne kasni u
polasku. Toplo je i udobno. Dremljivo. Zraci sunca mi šaraju po licu kao da
govore odmori se, opusti se, otpetljaj sve misli i baci ih iz voza. Neka se
otkotrljaju popust plasta sena zajedno sa ovim severcem.

I nešto mislim: zašto tako retko stajemo da se zapitamo, zašto nam tek
tako prolaze dani u jurnjavi za ciljevima, dometima i planovima. Zašto su
nam noći nemirne od briga koje izlaze kad se mozak primiri. Kao i uvek
zakomplikovali smo sve misleći da smo mnogo pametni…Ne zastajkujemo
dovoljno često omađijani brzinom. Brže, jače, bolje, samo napred, ne
odustaj, pokušaj, do kraja. I onda se čudimo kad pritisne neka tuga i naiđu talasi praznine. Nemamo kad da se zagledamo.

Zašto krademo od sebe te dragocene trenutke
kada smo sami sami sa sobom?

Kroz prozor posmatram čoveka na biciklu, red starih vojvođanski kuća i
onog jednog psa koji optrčava oko voza. Neke železničke stanice su toliko
sablasne i tužne idealne za snimanje horor filmova, neke pak imaju novo odelo i žive.
Ljudi ulaze. Ima ih dosta na relaciji Čoka-Zrenjanin. Ipak, i dalje je komotno
i svi su slobodni da gledaju kroz prozor i puste da ih misli odvedu u nepoznato.

Kada smo letos bili u Kini, silno smo želeli da stignemo na taj
brzi kineski voz, ali i pored volje, rasprave i insistiranja, nije nam se dalo,
zakasnili smo… Možda je i tako bolje i život sve nekad sam izrežira, jer šta
bi mi se dopalo, šta bih videla: obrise kuća i ljudi stopljene u jedno. Brzina
bi nas fascinirala, a ne bih videla nijedno drvo, nijednog čoveka niti pticu
koja slobodno leti. Ne bih čula svoje misli iako su glasne.

Skoro će 10 i polako stižem na odredište da uživam u jednom od onih
susreta koji zaustavljaju vreme i dodaju lepotu životu. Sunce me greje i
čkiljim srećna što živim.