Telepatska priča

U sobi dva sa dva živele su dve stolice, dva kreveta, jedan sto, radio i orman. Fotelje su glumile krevete i sve je bilo tesno potaman. Kad bi dolazile sa fakulteta, morale su dugo da se voze jer je kuća bila na periferiji. Pozdravile bi deda Mišu, uskim stepenicama se uputile ka svom malom potkrovlju. Kroz prozorčić bi mahnule suncu i sedale na svoj improvizovani krevet. Sasvim sigurno se slušala radio Stotka i ponavljao staroslovenski s jedne, a anatomija sa druge strane.

Na rešou bi se grejalo varivo od pasulja sa nanom i sestrinski delile najbolje kiflice koje su se našle i u pesmi. Kad bi prale sudove u tom hodniku nedizanja glave, morale su da upotrebe Alisine čini smanjivanja i uspele bi da dovrše posao. Jedne magične večeri kad ih je opio taj lepi Novi Sad i kad su dobar deo do kuće išle peške, u sobi je šuškao nezvani posetilac mmmiš. Maarisa je čučala u hodniku smrzavajuči se dok nije došla i draga Klarisa koja je svojim osmehom i nonšalancijom oterala svu strepnju sa njene duše. Od tad su svi beli i crni miševi, gušteri i ostali, ne baš najlepši primerci, tražili drugi kutak za svoje terevenke.

Radnim danima vredno su upijale sve mirise amfiteatra, kabineta, biblioteka, neretko i kantina, želeći da opravdaju poverenje i učine srećnim i poneko pismo podrške koje je znalo da stigne. Prvi položeni ispiti bili su proslavljani deda Mišinom rakijom, posle koje ih je dugo odbijao taj miris.

Godina je polako prolazila, po neka ljubav se desilla pa zbrisala ostavljajući gorke ožiljke na otvorenom srcu. Glasovi iz pisma doneli su teške odluke i ovom razdoblju došao je kraj. Toplim rečima i veselim očima odlepršale su u neku drugu priču, a mala soba na Telepu zauvek svetli samo za njih.