Šah-mat

Tog aprila 2014. u Ulici Maršala Tita 44, u jurnjavi kroz hodnik malo u šali, malo u zbilji, naš stariji sin mi je rekao: „Stvarno, mama, imaš 34 godine, a ne znaš da igraš šah!“ I sa svojih skoro 6 godina znao je da se izrazi, blago majci. Tad smo se svi smejali i zauvek zapamtili tu njegovu rečenicu. Mene je, naravno, malo žacnula, ali više zabavila.

Bliži se 44. godina, a ja i dalje brojim slabe šahovske poteze, ali zato naši sinovi dominiraju. I ne samo da ne znam da igram šah nego još uvek ne znam da razvučem domaće kore za pitu, da zavijem najlepšu sarmu, da isečem kolače iste veličine ni da kažem – više ne mogu. Zaboravila sam kako da se odvezem od tačke A do tačke B i još uvek se slabo orijentišem u prostoru. Ne znam ni da ne planem i izbrojim do 10, ni da malo zastanem već odmah u vatru. Ne naučih da budem umerena i taktična, i dalje znam da ne znam dosta toga, ali ponekad i kad sam sigurna u nešto, zvučim neubedljivo. Ne znam da se zaustavim na vreme već idem preko svojih mogućnosti – do koske i posle platim cenu.

Ne znam da postavim granice i kažem – odbij, sad je bilo dosta. Puštam sve, i najbliže, ali i ponekog stranca da slobodno vršljaju po mom dvorištu, da mi prave raspored po kući, otvaraju i zatvaraju vrata kad im se ćefne, a ja ih samo posmatram, ni ne pitam ko ih je pustio.

Nemojte misliti da ne pokušavam: ove godine sam jednom rekla više ne mogu da radim i bila tako ponosna na sebe, iako sam već posle izgovorene rečenice poželela da kažem šalila sam se, sad ću. Uspela sam skoro 4 puta da ne kažem odmah šta mislim, a čak 10 sarmi su bile ko sa slike, iste. Pokušavam da sredim dvorište iako naletim tu i tamo na neke nezvane persone pa ulazim u konflikte. Do tačke B nikako da stignem…

Kad zagusti znam da ću zaigrati šah, biti mudra i postaviti ogradu. I znam da će moji mali koraci tad biti vidljivi. Jednom, kad budem starija i pametnija, znam da ću ih matirati.