Retka

Ja sam jedna od retkih osoba koja je u svojoj četrdesetoj i dalje naivna i vrlo osetljiva, nekako iz svih bitaka izlazim ranjena i te rane se teško zaceljuju. Možda mogu sebe bar malo da slažem i kažem da učim nešto iz svojih grešaka, ali uglavnom to nije tako. I dalje ne volim nikakve kalkulacije, predrasude, taktike, proračune u odnosu prema ljudima. Prosto, nisam taj tip, niti treba da budem. Uvek otvoreno, možda i previše, sve se na mom licu vidi i jasno čita. A bilo bi nekad lakše i podići gard od nekih ljudi i odbiti te strele, koje nam prave ožiljke.

Ja sam od onih što „vazdan trepere kao breze“ kad uoče neki loš momenat, rečenicu koja se nije morala izgovoriti, prećutanu tugu, nelagodu na nečijem licu, svoj propust ili nehotičan loš postupak.  Sve vidim i primetim kao kroz lupu, pa posle moram to da raščistim, dobro protresem I izbistrim.  Drugarica mi reče da sam “mekano zamešena”, od jedne reči mogu da se razbolim I raspadnem od tuge.

A opet, ja sam jedna od retkih osoba koja prepoznaje iskreni osmeh, suze u očima ljudi koji ne plaču, iskru sreće na usnama mračnih I neshvaćenih. Pravu sreću osetim duplo! Želim da razumem, oprostim I verujem da je blagost vrlina kojoj treba težiti.

Ponekad pomislim koliko bi lakše bilo biti razboritiji, odlučniji I  sigurniji u svemu, ali to onda ne bih bila ja. Zbog toga sam retka.