Praznina koja peva

Reči koje  izlaze nisu me pitale za dozvolu. Nisu se ni obazirale na moje sumnje i negodovanja ni ludu potrebu da ih skockam i čuvam tu, samo za mene i još nekoliko posebnih. Glavu nisu okrenule  kada su izlazile iz kuće i počele da žive. A tako sam ih molila da ne idu tako izgužvane i neumivene među ljude! Bilo je već prekasno i sad su se otrgle kontroli. Konačno mogu biti slobodne i svoje!

Da li sam se ljutila u sebi ili sam im krišom pokazala tajni prolaz da se išunjaju?

I jedno i drugo. Zašto baš sada reči tako gromko zvone u meni i taj glas nadjačava sve?  Zato što je pisanje  kao najbolji ples koji te nosi u svom ritmu i nikad ne znaš na kom ćeš mestu osvanuti i kuda će te taj magični voz odvesti.

Ponekad krajnji cilj može biti samo povod za jedinstveno iskustvo, jedan krevetac u spavaćoj sobi može biti pokretač prve priče, a mala lavanda u bašti odrecitovaće baš svoj stih. „Svaka je pesma prazna i zvezdana , ni bol ni ljubav ne može da je zameni…“ rekao je veliki pesnik Branko Miljković.  Stvari koje su nam pred očima i u sećanju  mislima se prenose  u prazan prostor i tu kreiraju svoj svet prepun boja i ideja. Tamo cvet  miriše lepše nego bilo gde drugde i čuva se mesto za svaki dragocen doživljaj.

Zbog „praznine koja peva“, zbog pravih reči i zvezda koje zablistaju u noći, zbog magičnih trenutaka, otputujem često u svoj mali svet silazeći svaki put na drugoj stanici.