Nedelja

Nedelja, dan posle komotne subote, pre nezgodnog ponedeljka. Kada redovno ustanem rano, a mogla bih da spavam dugo. Valjda me već nedelja opominje da se spremim jer sutra je taj dan, kad treba da se radi i nastavi dalje. Kad smo bili deca, puštali bi nas da spavamo dugo i budio bi nas miris one domaće supe sa knedlama, a na stolu se pušio rinflajš.

Nedeljom sve češće zaboravljam da mogu dugo ostati u pidžami, iako nisam mala. Trudim se da ne delam puno i zadržim njenu tako zaraznu lenjost, ušuškanu u spokojstvo toplih ćebadi, romatičnih filmova i suza koje se odjednom pojave. Nedelja, dan kada se željno iščekuju moji kolači, jedini dan kada zaista uživam u spremanju ručka. Dan kad pevam i ništa mi nije teško! I sve je nekako toplo, ušuškano i sigurno. To je naš štit od loših dana, bedem od koga se odbijaju sve nepravde i razočarenja.

Popodne je već druga priča. Toko hladnih novembarskih dana u sazvežđu svih malih gradova, pritisne tako jaka seta da ne znaš ni zašto si zagledan u jednu tačku ni zašto plačeš tek tako. Dan koji te tera da zastaneš i dobro se osmotriš i poslušaš, a to nikad nije lako, pogotovo za onog ko zna da sluša i gleda. Da vidiš gde si stao, kuda ideš i da li si na pravom putu? Možda je zato baš i ne volimo toliko, jer nam usporava korak i ne daje nam izgovor za suočavanje sa samim sobom. Uporno nas opominje da ne skrećemo pogled i da se pogledamo iznutra.

Nedelja, dan za zaustavljanje vremena i povratak sebi.