Na mišiće

Hajde da probamo još ovaj put na mišiće.

Na mišiće sam uspela da završim.

Otišli na more na mišiće.

Imamo još 15 minuta, na mišiće ćemo uraditi i završiti.

Na mišiće ćemo izgurati ovaj mesec.

Svaki put je neizvesno, uvek je na mišiće, hoće li biti treninga.

Malo će biti urađeno na mišiće, ali važno da bude gotovo.

Čini mi se da ceo život  živim na mišiće. Retko kad je bilo vremena i sredstava da se temeljno i polako nešto uradi. I kad se tako nešto planira, nikad se ne završi pa onda idemo na oruk, na mišiće. Nekako na brzinu se to izdešava i isto tako i završi, ali uz neku muku, tenziju, pritisnemo gas i pošto-poto moramo da privedemo kraju.

Maštamo, planiramo i detaljno analiziramo priliku, štaviše i dobro počnemo, ali se desi život , koji nam svakodnevno lupa šamare i smeje se našim dugoročnim planovima i temeljnim pripremama. Dese se nepredviđene situacije, fantastično izrežirane drame u kojima samo možemo da odigramo najbolje što umemo. Pa onda zapni, juri, daj sve od sebe samo da uspe. Na silu, uprkos svim strujama i vetrovima ti gaziš napred, jer si zacrtao nešto, jer imaš svoj cilj. Sav se zgrčiš i hoćeš da to dovršiš po svaku cenu.

I uspeš  nekako, dovrši se, zašije gde je pocepano, zalepi gde se odlepilo, docrta gde se izbrisalo, naminca da izgleda savršeno. Nije zasijalo, ni zasenilo svojom pojavom, ali se privelo kraju. Poginuo si, ali si došao do cilja.

Da  li je vredelo, da li je trebalo trošiti se i mučiti? Da li će nam zgrčeni mišiči i umoran pogled biti zahvalni?  Hoće li dovoljna satisfakcija biti rezultat koj vidimo? Ponekad da, češće ne.

Samo moraš da znaš kada da pritisneš gas, a kada da prikočiš.

Kada da ideš na mišiće, a kad da samo pustiš.