Magija broja tri

Ne volim neparne brojeve. Sve se kod mene odvija oko tih parnih skladnih okruglih brojki koje mi ulivaju sigurnost. 26. su rođeni i jedan i drugi sin, 26. nam je godišnjica braka, a suprug i ja rođeni smo 8. i 14. aprila.

U čemu je onda magija broja tri, to ne mogu da dokučim. Osim da je posebna brojka za prijateljstvo. Uvek nas tri najbolje, one prave, tri iz osnovne, tri iz srednje. Sa njima se smejem bez ikakve logike i plačem kada nemam kud. Mi smo ta magična trojka koja se okuplja po nekom tajnom sistemu nebeskih šifara. Zvezde uvek nameste da se kockice poklope i na svakih četiri, pet meseci smenjuju se osmesi i razgovori sa raznih strana sveta. I bilo da dolaze iz Minhena, Vršca ili Zrenjanina prepoznaju se po sjaju u očima i nose ukus nekih davnih vremena kada smo bile tu da podupremo jedna drugoj leđa, da osnažimo i podstaknemo, kada nimalo nije bilo lako, a mi se u lice smejale svim nedaćama života. Imale smo tiho skrovište i oslonac jedna u drugoj. Pa i sada kada svaka ima svoju priču ne zaboravljamo jedna  drugu i koracima od sedam hiljada milja dolećemo kada gori, a i kad je lepo, posebno tad.

I zato volim nas tri kao radost, razumevanje i snagu. I bez svih nas tri puta tri puta tri teško je živeti i shvatati ovaj čudan život, jer čarobni susreti otvaraju mnoge male prozore koje ti nude opciju, spas, novu ideju i ponekad rešenje onda kada ne vidiš izlaz. Godine prolaze, teme se menjaju: sada se priča o tinejdžerima, bolu u leđima i perimenopauzi, pije se kolagen, pokušava da se jede zdravo i pomalo se vežba,  sve  se više kombinuju čia i druge semenke i brine te taj podočnjak koji je sve izraženiji. Još uvek bi neka da luduje i glumi boema, druga strogo vodi računa o zdravlju, a treća je tu da pravi balans i zato je neophodna.

I zato polako žurim da ne propustim još jedan trenutak večnosti ispisan na vremenskim linijama naših života. I radost je uvek ista i kao kuća velika.