Jedina izvesnost

„Jedino je smrt realna. Ona je jedino što se u životu stvarno događa.“
Vladan Desnica

Jutros sam je opet osetila. Po sunčanom danu delovala je neverovatno lažno. Prišunjala se ujutru i povela je sa sobom, nasmejanu i punu života. Kako je uopšte moguće umreti po ovakvom danu? Kad život vri i buja, kad sunce obasjava lica.

Život se nastavlja, ljudi razmenjuju informacije, pričaju, spavaju, jedu, idu na odmore, svađaju se oko sitnica, ne pričaju godinama, zameraju prijateljima što se ne javljaju. Ispod oka komentarišu i kritikuju, ukoče emocije i žive robotski život bez ljubavi.

Desi se da po tako jednom divnom danu kada si mlad, plešeš u sobi, sve vasione ovog sveta samo su tebu naklonjene i Rundek ti glasno peva,  odjednom čuješ da ga više nema samo jednim potezom. „I pogledaj šta sam našao prevrćući raj i pakao“ . Desi se da ti se vruća krv zaledi u žilama  dok se vrtiš u zanosu voleći život.

Ljudi se vesele, slave na svadbama, pevaju iz petnih žila i plaču od sreće, ne sluteći šta ih čeka iza ugla. A onda samo jedan poziv učini da zaplačeš uz pesmu „Od izvora dva putića“ u krcatom busu na relaciji Novi Sad – Zrenjanin. Njena pesma i hladno čelo koje ljubiš po poslednji put.

A ljudi…čestitaju imendane, prave velike fešte za dečje rođendane, proslavljaju diplomiranje, pedest godina braka. Žive kao da su besmrtni i da smrt nije za njih, jer još ih nije dotakla. Žive kao da će ih mimoići i pronaći novu žrtvu.
Sve znaju, ali ne mare.

Poput Sizifa guraju taj kamen do iznemoglosti, jer dok god ima daha, ima i nade pred taj zadnji čas. Jedino tako ostaće srećni.
I zato, pre te poslednje stanice… radujmo se sitnicama, jer one će postati svi osunčani trenuci u hodniku našeg života, trenuci će roditi blaženstvo i ovu našu kratku šetnju popločati samo najlepšim sećanjima.