Igraj dok te ne sruše

Pred očima mi iskrsava čuvena slika iz filma „Miris žene“ kada Al Paćino pleše sa jednom gospođicom u restoranu. I u tom trenutku, sve staje, jer ples jeste život. I strast i ljubav, patnja i ushićenje. Krećeš se u nekom ritmu i puštaš da te osećanje nosi.

Kada sam bila mlađa, najviše sam volela da idem negde i plešem, kad izađem u grad, kod kuće, na proslavama… Sa svojih sedam godina toliko sam plesala na jednoj svadbi, da sam čak i dobila poziv da se pridružim jednoj plesnoj grupi. Ljubav nije prestajala, samo se preobražavala, prelila se na folklor nekoliko godina, ali sam shvatila da tu nema one individualnosti i improvizacije kojoj sam težila. Nikada nisam volela da plešem klasične plesove, kada se igra u dobro poznatom ritmu sa ustaljenim koracima, ili bi takvi plesovi bili dobra predigra za ono što sledi. Izlazila bih iz takvog kruga i puštala druge da nastave, jer to nije ono što ja želim, to nije moje parče kolača. A želela sam uvek vatromet i katarzu u isti mah. „Igraj dok te ne sruše, voli sve dok dišeš!“ Igraj dok postojiš…

Nije bilo važno ni mesto, ni vreme,ni povod, cilj je bio samo jedan: da se uživa u svakom novom pokretu koji otkriješ, u slobodi koju osećaš dok ti se telo raduje, a srce pršti od neke siline i snage. Zanos te ne pušta, zaboraviš na druge ljude, plešeš za sebe i znaš da si u tome najbolji. Pamtim jedan savršen ples, među naivnim
apsolventskim pogledima, kad sam se prepustila toploj majskoj noći i igranju bez kraja!

Takav da mi je ceo život, pomislih…

Nažalost, ta ushićenja donosi i odnosi mladost, Dođe vreme kad nastupaju neke druge obaveze, kad neki važni događaji oduzimaju vreme i nema toliko starog dobrog plesa. U nekim teškim trenucima, kada sam pomišljala da će doći vreme kada neću moći da plešem, to bi mi bila najveća kazna. To bi bio kraj jednog kruga i deo mene bi nestao.

Godine prolaze, raduješ se retkim susretima sa njim. I onda, u nekom trenutku, ponovo te pronađe, zagolica i pozove na sastanak. Podseti te da bez njega ne možeš.