Dok čekamo prave trenutke…

„Blago onima, Gospode, kojima je prošlost bila, sadašnjost jeste, a budućnost biće, jer će im život proteći kao voda“. Danilo Kiš

Reče jedna iz magične trojke pre neki dan: „Mogu reći da sam u ovom periodu života najzadovoljnija i osećam se najbolje do sad. Sin je odrastao, krenuo svojim putem, zadovoljan je, samim tim sam i ja srećna i  imam život koji me ispunjava!“ Nas dve u čudu! Prosto sama ta činjenica da je neko zadovoljan i srećan, iako ima mnogo razloga da kaže ono ali, u današnje vreme fascinira. Ne znam da li sam ikad i pomislila da izgovorim ovu rečenicu… a u stvari tako nam malo treba.

Zašto nikad nismo zadovoljni i uvek nam još malo fali da bi to bilo to? Pa čekamo vikende da se opustimo, letovanja da se relaksiramo, neke proslave, trenutke sa dragim ljudima, kao da je u međuvremenu svet stao. Ne kažem prestao da postoji, ali je bar prividno dosadan i neispunjen. I uopšte ta potreba da stalno budemo negde drugde i da nas ima, stalno nas goni iz naše tačke i čini nas nezadovoljnim. I počnemo da zavidimo, gunđamo, da nam je krivo što mi ne možemo kao oni tamo neki kojima je sve potaman. Nezadovoljstva isplivaju na površinu i onda su nam svi drugi krivi što imaju više para, sreće ili umeju da iskoriste mnogo više od života. Evo, ja priznajem da me ponekad uhvati taj talas, ali znam da nisam jedina. Duško Radović bi rekao da sam glupa i nezahvalna i bio bi u pravu. Kao kad smo bili deca pa nam je nekako sve bilo lepše i slađe kod drugih, i hrana, i atmosfera i raspored nameštaja i slike, police, bašta i dvorište, i sam život.

I sumanuta potreba da uradimo još ovo ili ono, obavezno da vidimo još nešto, je super dok god imamo neki cilj, ali taj osećaj neispunjenosti i stalna potreba za nečim novim ti ne da da pogledaš oko sebe, vidiš dobre stvari, najsmejana lica i svu ljubav koja te okružuje. I uvek želiš da živiš dva koraka unapred ili se kaješ zbog nečega što nisi u radio pre. Umesto da uživaš sad!

Treba vežbati i naučiti, ako se već nisi rodio sa tim umećem življenja. Nažalost, sve shvatimo tek kad dođe neko zlo, kad sve drugo osim zdravlja i ljubavi gubi smisao. Tad nam je jasno da ne treba čekati više savršene trenutke već ih stvarati i uživati u ovima koje imamo jer naši su i najlepši su baš sad.

Trenutak dok ležim na ležaljci, čitam, upijam sunce i mazim mog Duleta, iz kuće se čuje MotoGP  i cika i radost.
Zastajem, jer nikada više neće imati 15 i 11 godina, ni ja svojih ponosnih 44. Nikada više neće se ponoviti ovaj 27. april 2024. kada sam dobila minđuše sa motivom bicikla, dan u kom sam poželela da osetim proleće kao nekad pre trideset leta. I uspela sam, tek tako. Dan je bio divan, a ja nasmejana.