April u meni

April 1992, mama i tata svečano guraju najnoviji primerak mog dvotočkaša. Nasmejani idu mi u susret dok ih čekam ispred kuće. U majici kratkih rukava, dok je april još bio topao, prostrujala je ustreptala i luda mladost na mom biciklu. Vodio me je kroz oluje i sjajne predele, mrsio kosu i brisao suze. Odveo me je brzinom svetlosti od sirena 1999. i uvek spokojnu vraćao kući. April, mesec kad se napolju slavio rođendan i svi moji snovi počeli da niču. S proleća i dalje u moju nekadašnju kuću svrati osmeh da čavrljamo o nebitnim stvarima i slušamo  Čolu, Abu i Brenu za dušu. U aprilu u meni procveta jedan dug razgovor na stepeništu Doma kulture posle kog sam znala kuda dalje. Svi oni dani kada se krpilo za čašu vina i tražio jedan pogled u mraku kafića. April 1999. i „Volimo te otadžbino naša“, stih koji je groteskno odzvanjao u nama…i kraj gimnazijskog školovanja, tek tako, jednim potezom.

6. aprila  Petrarka je  prvi put ugledao Lauru i renesansa u meni iznova kreće.  Mesec kada se smejem sa Don KIhotom I patim  sa Julijom. Tad zamirišu zumbuli i lale, a  Vesna prostre svoj šareni tepih i pozove me na buđenje. Menjam  košuljicu i nanosim samo  vedre boje. Opet se vraćam u jedan poseban aprilski dan, kada su se nosile crne baletanke I   teksas suknjica, a ja mlada I zanesena uz tremu  bodrila učenicu na recitatorkom takmičenju I život je nekako bio baš lep. 

Svakog četvrtog u godini zamirišu svi moji aprili. Jurim I dalje na svom biciklu uvek iza ugla tražeći dane  kojih više nema  i letim u susret  nekim novim, koji se više nikad neće ponoviti.