Volela bih

Volela bih da brže nađem izlaz
Da lakše pronađem spas
Da ne govorim iz grla
Već iz stomaka
Da izbacim taj pritisak u grudima
Da se ne pravdam stalno
Da ne očekujem nezamislivo
Da ne zaboravim koja sam carica
Pored svih loših pogleda i upadica
Da veštije slažem misli
Da sa malo reči kažem puno
Volela bih da se ne zapetljam
U lavini rečenica koje se grade
Kako bi što preciznije izrekle suštinu
Da znam da budem šeret, da nakrivim šešir
i kažem boli me uvo za sve
Volela bih da ne vidim sve što vidim
I još više da ogluvim na ono što čujem
Da sam neka ladovina, kul mama što sve kapira iz prve
Koja nema sto potpitanja i ono najteže izgovara sa lakoćom
Volela bih da se probudim sa nasmejanom verzijom sebe
Da pevam Brenu po ceo dan
Volela bih da svoju mračnu stranu ostavim bar na trenutak kod tog zabrinutog mrguda koji sa stisnutim pesnicama hoda kućom

A najviše bih volela da se pogledamo oči u oči i da mu lepo objasnim neke stvari:
Da je u redu biti nesavršen
Da je sasvim ok reći sutra je novi dan i bićeš bolja
Da radiš najbolje što umeš i više od toga
Da previše misliš i analiziraš
Skrećeš pažnju i sufliraš
Rekla bih joj – daj, olabavi
Jer ponekad je dovoljno samo to da ti budeš dobro
Uvek je najvažnije samo da ti budeš srećna
I onda će ostali delovi slagalice sami da padnu na pravo mesto
I sve će biti baš kako treba
Volela bih…