Put

Na taj dugi put žurim da stignem u poslednji čas
Crna torbica preko ramena, ranac na leđima, ceger u korpi bicikla
Patike i laptop, jer je taj dan.
Danas ćeš malo pričati, više sedeti i pomalo plesati.
Opet ćeš biti na ivici suza i moraćeš da se okreneš da te ne vide
Već ti je teško da se kontrolišeš
I slušaš :
nisam uradio,
ne razumem,
pišite dva,
ja sam čuo da je on pedofil,
Gde si profo,
Ne razumem,
Samo se zajebavate,

izvinite, nisam namerno,
ne razumem,
gde ste do sad,
bili napolju,
ne razumem,
je l mogu u WC,
kad je vama rođendan,
a kako on može, a ja ne,
što njega niste izbacili???
Ne razumem!

Pepeljuga se preobuva ispod stola spremna za ples.
Blistavih pola sata sreće koja je  drži i viče: „Pleši, samo pleši!!!“

Mislima idem daleko u 2015. i uživam u diskusiji, gde Ivana briljira u opisu Hamleta i Nađa je dopunjuje.

Ja samo usmeravam, povlačim konce i sve teče.
Momak u ćošku me svaki put oduševi svojim talentom za pisanje i  ostajem bez teksta.

Čitam naglas ponosno…
A Slobodan recituje i glumi u dobrom skeču koji su napisali.
Gledala ih iza zavese pozorišta i pustila suzu na rastanku.

U vremenu kad sam bila stručna i poletna
Volela sam taj kratak put i sa ushićenjem mu išla u susret.
Puna zanosa, ideja i sjaja.

A sad se zagledam u daljinu,
Posusutajem – ne odustajem
Jer pronaći ću ih opet
U nekoj novoj priči bez kraja.