„Smrtni ishod atletskih povreda“ autorke Milice Vučković

Ovaj roman je jedan od onih zbog kojih zaboraviš da skuvaš ručak, onaj zbog kog kasno legneš ili propustiš omiljenu seriju. Uvuče te svojim otrovnim pipcima i ne pušta. Sugestivne rečenice, napetost između redova i bes koji se pojačava. Da, to je ta knjiga koja bode iznutra i zbog koje očajavaš. Puls ti se pojačava svakim novim retkom.

Autorka telegrafskim i jezgrovitim rečenicama, ali i snažnim osećajem za detalj i vizuelne slike, gradi savršeno ovaj roman dozvoljavajući unutrašnjem monologu da nam da pravi uvid u dušu naše junakinje. Vidimo je kako se raspada pred našim očima, i fizički i mentalno, i pitamo se sve vreme: Da li bismo prepoznali ovakvu situaciju da je imamo u blizini? Da li poznajemo jednu takvu Evu, koja na magično izvini, uvek pomisli: nije mislio ništa loše, koja od kratkih dobrih momenata i njegove nametnute superiornosti zamišlja najbolje scenarije njihovog budućeg života ni malo ne primećujući bolest, posesivnost, nesigurnost, sadizam, nezrelost, manipulativnost čak ni onda kada telo počinje da joj se buni. „Herpes je na mom licu pulsirao umesto srca“ , kaže u jednom trenutku. Psihičko stanje glavne junakinje najbolje se vidi u trenucima kada do iznemoglosti riba svu prljavštinu u kupatilu ili kad na internetu pretražuje svoje trenutne osećaje neretko nailazeći na reč smrt.

Svaki redak boli, jer je neophodno, da pukne taj herpes, da nestanu podočnjaci, da se provrišti, da se dostojanstveno korača i konačno pogleda u ogledalo!

Ovo je knjiga za drugaricu, mamu, komšinicu, tetku, koleginicu, za svaku ženu, koja je osetila ili predosetila katastrofu! Da je prepozna i na vreme prijavi!