Razmišljanja jednog vikend pušača

Ovih dana dosta se priča o potpunoj zabrani pušenja u zatvorenim prostorijama. Da li ste ljuti protivnici pušenja i obradovala vas je ova vest ili ste okoreli pušači, koji se pozivaju na ugrožavanje ljudskih prava? Čini mi se da je ova tema tempirana bomba u Srbiji, povod za izbijanje nemira na ulicama, ne preterujem.

Pušač na određeno vreme

Hm, sama ne bih znala da odgovorim na pitanje na čijoj sam strani. Ja sam nepušač koji povremeno puši. Znači pušač, i smeta mi kad se nakon izlaska dim uvuče svugde, a uživam da pušim kad izađem u grad. Ujutru zato kijam neprestano i duvam nos bar dva sata dok se ne iščistim, ali mi ne pada na pamet da izbacim tu naviku.  Prilikom jednog odlaska do prodavnice promoterka me je pitala da li sam pušač, izgubila sam se ne znajući da odgovorim na pitanje. Desi mi se da ne zapalim cigaretu po mesec dana, a onda mogu da potrošim jednu kutiju u izlasku. Posle sam čula da nas ima još, kao neka sekta povremenih konzumenata cigareta, vikend pušača ili što bih ja rekla „pravih boema“ koji piće bez cigarete ne mogu da zamisle. Kroz celu srednju školu i fakultet sam pušila i onda odjednom presekla, iz finansijskih razloga, da se ne lažemo i ne ponosim se time. Dugo godina nisam pušila i onda  je moja slabost opet proradila i već se vidim kako tražim izgovor da izađem na terasu i zapalim jednu.

Situacija

Skoro smo imali jednu situaciju, pred pucanjem. Moj muž je, jelte nepušač, i teško se miri sa ovim mojim sve češćim izletima u pušačke vode, jer, osim onih osnovnih, postoji puno razloga zbog kojih ne bih smela da pušim. Naime, približavala se dugo planirana žurka povodom objavljivanja moje prve knjige i svim silama sam se trudila da nađem prostor, ali nije mi se dalo, pa je kuća ostala jedina opcija, kuća u kojoj se ne puši. Sve sam pozvala, organizovala  perfektno i prividno sam se pomirila sa tim da će to biti žurka na kojoj se neće pušiti unutra, ali je bio novembar i hladnoća je bila sve veća pa sam se nekako potajno nadala da će D. razumeti i pristati na tu moju molbu.

Tri dana pred žurku počela sam  tobož neobavezno da nabacujem tu svoju ideju. Želim da se svi osećaju prijatno, bez veze mi je skroz da sada samo kod nas izlaze na terasu. A što ne bismo samo ovaj put? Pokušao je lepo da mi objasni da mu jednostavno smeta i da ne želi da se dim oseti u našoj kući i bio je skroz kategoričan. Tu sam još više pobesnela i moj ego je proradio. On me uopšte ne razume čak ni ne pokušava, pri tom moja je žurka, moja pravila, ja ću objaviti knjigu ne on, imam pravo na veče kakvo ja želim! Plakala sam od muke  duboko uvređena i razočarana. Isto tako sam znala da ako napravim žurku kakvu ja želim, on neće biti tu. Narednih dana bili su pakleni kako za njega tako i za mene, ne bih propustila priliku da mu nabacim osećaj krivice kroz neku usputnu rečenicu, pravdajući se sebi kako to nesvesno radim. Besomučno sam tražila tekstove o braku pušača i nepušača i o takvim problemima i odnosima uvek nailazeći na one partnere koji iz ljubavi tolerišu tu lošu naviku. Napravila sam planinu toliko veliku da više nisam mogla da je preskočim. Bio je moj najljući neprijatelj, prvi na crnoj listi.

Dan D

Došao je i dan žurke. Napeto. Donosi se hrana i piće, sve zategnuto kao žica pred pucanjem. A onda je pukao govoreći da ako nastavim tako da ga mučim, on ni ne mora biti tu. Ta rečenica me je osvestila, šta to radim i zbog čega sam tako ponosna i ogorčena? Važniji mi je on. Porazgovarali smo o svemu i ja sam shvatila: on ovde nije mogao da napravi kompromis ne iz nekog hira već zbog realnih osnova. Bila sam toliko zaslepljena svojim sebičnim razlozima da se nisam ni trudila da razumem njegovu perspektivu. Jeste, nisam izgurala svoje, ali sam pobedila svoj ego i povukla se. Nabacila sam crveni ruž, skinula taj strašan teret sa sebe da se niko zbog ove odluke neće osečati dobro i napravila najbolju žurku koju pamtim! Bilo je hladno, ali smo pušili napolju. Atsmosfera je bila toliko dobra da smo jedva čekali da se vratimo unutra. Ujutru sam manje kijala, puno se smejala i razmišljala o prethodnim danima. Bilo je super i nikom nije smetalo što se nije pušilo, svi su se navikli da je tako kod nas i morala sam da priznam, bespotrebno sam se nervirala.

Kasnije sam razgovarala sa svojim prijateljicama i dosta njih je bilo na mojoj strani i razmišljalo je kao ja, ali je moja najsugestiivnija drugarica, bila na njegovoj strani. Apsolutno ga je razumela i podržavala u tom nepokolebljivom stavu što me je navelo da razmislim. Mi smo ti koji svesno ugrožavamo svoje zdravlje, zašto bismo to činili i drugima? I sama znam koliko neki ljudi zbog udisanja dima imaju ozbiljne zdravstvene probleme od kojih se jako teško oporavljaju.

Kafana bez dima

I šta sad? Da li bih prihvatila da je pušenje zabranjeno svugde u zatvorenom prostoru?  Bila bih apsolutno neiskrena kad bih rekla da sto posto podržavam ovu ideju, jer teorija je jedno, a praksa drugo. Priznaćete kafana bez dima je u Srbiji ravna naučnoj fantastici! S druge strane, pokazala sam sebi da mogu da ispoštujem pravila i zapalim cigaretu napolju i verovatno bih se navikla na takav režim. Kada mogu svi civilizovani ljudi po svetu da borave u kafanama bez tračka dima, pa što ne bismo i mi, nepopravljivi Srbi, jednom bili pametni. Mi pušaći ćemo se uvek snaći i pronaći kutak za cigaretu, a nepušači ne mogu povratiti svoje zdravlje.

Možda da probamo i pokušamo ovaj put. Kažem sebi, nije teško.