Početak

Početkom avgusta želimo da još malo potraje tišina i pokušavamo svim silama da izbegnemo onaj septembarski start kada kreće jedna turbo mašina časova, obaveza, objava, događaja. Zavlačimo se još malo u svoje svetove pokušavajući da uradimo još ovo i ono nešto za dušu jer malo je vremena za sve što želimo.

Kao da je celo leto prohujalo u jednom dahu i za ova tri dana do početka želim sve da nadoknadim. Da osmislim priču, da rešim neke dileme, da se posvetim deci i njihovim željama, da se provozamo još koji put na biciklu. Zaista, postajem smešna i čujem sebe kako govorim: „Hajde sad da se vidimo jer kad počne škola nema šanse da ćemo uspeti!“ Ako niste znali, život staje 1. septembra i ništa više neće biti isto.

Odakle takav pritisak sa počecima? Šta je to u nama da smo zatečeni u pomalo uplašeni na početku svakog ciklusa ili školske godine? Čini mi se, dok je straha, dobro je, ima i želje.

Svakog 1. septembra krećem iznova u neke nove priče, ponovo se plašim, hoću li moći i imati glasa i znati šta da im kažem, nakon svega? Hoću li osvojiti katedru i ovaj put ili će mi trebati neko vreme? Lažu svi oni tako sigurni u sebe da im je već sve u malom prstu, lažu jer moraju sebi da priznaju da je svaka nova školska godina jedna nepoznanica i veliki izazov. I svaka je teža od prethodne, a prepreke sve veće.

Opet jedna nova predstava sa neizvesnim krajem i mnoštvom zapleta i peripetija, nemogućih misija, puno uzbuđenja, a mi samo glumci koji se iznova penju na pozornicu uzdignute glave. I ne živimo od stare slave, jer nam je niko i ne računa. I ne obaziremo se na gađanja i dobacivanja iz publike, jer znamo svoj cilj.

Kada zvono zazvoni tog 1. septembra ne zaboravimo kako smo počinjali, šta smo tad želeli, koje smo ideje imali. Ne zaboravimo one iskrice u očima koje su nas držale svih ovih godina. Neka nas ne proguta sveopšti mrak i praznina, jer smo jači od njih, retko svetlo na svim barikadama besmisla i nemoći.