Njegovo veličanstvo Zid

Stojim na njegovom najvišem vrhu ili mi se bar tako čini. Pogled koji me ostavlja bez daha. Svakog jutra se budim sa tim istim prizorom, a znam da sam u snu. Kinesko veliko čudo, taj grandiozan i raskošan zid kome kraja nema. Dugačak put dokle pogled seže poput neke svemoćne aždaje prepliće se, uvija, sužava i širi kako mu volja. Pred nama se podižu i spuštaju svetovi, stepenice se stvaraju i nestaju, a ljudi i predeli lebde svuda oko nas. Ako se usudimo da poletimo malo iznad njegovog veličanstva videćemo reku ljudi i kraljevsku stazu opasanu zidinama, utvrđenjima i već vidim kao lutamo njegovim hodnicima odmarajući se u tajnovitim kulama.

Pomislim – koliko li je ljudi, smrti i teškog rada bilo potrebo da se napravi ovakva građevina, koju sad gledam sa neba. Koliko li je života odnela ta divna vijugava zmija? Pitam se je li se našao neki Hai Šen i pobunio protiv napornog rada na zidu, da li je kao u legendama građevina tražila svoje žrtve da se uzidaju u zid kako bi čvrsto stajao? Je li bilo majki koje su vrištale i žena koje su ostale bez suza čekajući svoje sinove i muževe koji su godinama bili odsutni gradeći zid ? Da li je i ovde neki Crni Arapin ostavio svoje kosti i je li vila brodarica mogla da osujeti ovako velike planove? Možda je izvesna Jang obišla ceo Kineski zid tražeći svog sina i na kraju ispustila dušu kada ga je ugledala na kraju puta. Poznata Meng je jednog jutra krenula da traži muža koji je već tri godine radio na građenju Kineskog zida. Kada je saznala da je umro toliko je plakala da je svojim suzama otopila i zid i tako našla telo svog muža.

Žrtva je morala da postoji, a priča da se izmisli, ispriča i netremice sluša već hiljadama godina.

Sunce obasjava baš našu stranu dok se spuštamo oprezno zastajući svaki čas. Osećaj je taj: na vrhu sveta smo i lakim odskokom od zemlje dodirujemo nebo. Pored nas opasan stražar viče da se pazimo i, ako ga ne razumemo, njegov izraz govori sve.

Od svih malih i velikih tvrđava na kojima smo bili nastala je ova najlepša i iskočila pred nas neočekivano jednog avgusta 2023.  Ne, nije bio san. Građen od zemlje, gline, cigle, pirinčanog brašna, ali i krvi i znoja, šapuće milionima glasova zaboravljene priče.

Sunce polako zalazi, spuštamo se u podnožje i gledamo ga kao svetli punim sjajem.