„Natašte“ iliti na prazan stomak

Naše zajedničko čitanje – prikaz romana iz ugla Jelene Avramov i moje malenkosti

Jelena mi već neko vreme priča o njenim objavama na Instagramu. Dugo prati Mariju Jordevu i neretko pominje „Natašte“. Kako obično zna da mi za dobro jutro pošalje neku objavu da me nasmeje ili motiviše za naredni dan, tako sam i došla do autorke romana. Jednom prilikom pročitala sam deo teksta koji me je ganuo i zainteresovao. I pomislih tako liči na mene i na sve što volim, a tako podseća na Jelenu, na njene misli i emotivnu prirodu.

U aprilu obradovala me je knjigom „Natašte“ za rođus i u posveti napisala kako je neka izdanja jednostavno podsete na mene. Tako je to sa posebnim ljudima, uvek znaju one prave reči.

Od tada je čitamo zajedno, ja u svom krevetu, ona u sobi u susednoj ulici. I osećamo je, udišemo i slikamo neke svoje svetove. Nasmejemo se, pustimo suzu na istim mestima i guštamo odlažući kraj. U maju, mesecu kada je rođena i njenom mesecu apsolutne kategorije kako se i pominje u knjizi, zajedno i sumiramo utiske:

J: Neko se rodi sa darom da lako piše ono o čemu misli. Čitaš Marijinu priču, a čitaš joj misli i emociju. Imala sam nepogrešiv osećaj da „Natašte“ moram imati u svojoj ličnoj biblioteci. To je skup svih onih priča koje sam tako rado čitala na „Jordevoj likovnici” i svaku s nestrpljenjem čekala. Marija piše svoju priču, a čitaocu preostaje da se poistovećuje, osmehuje, tuguje. Lepo taj život zvuči, kada ga tako vešto oslikaš i opišeš i „staviš“ između korica. U međuvremenu, beskonačno puta oživljavaš i umireš zbog stolnjaka u trećoj fioci. „Zbog njega imam sećanje na to što nemam. I imam i nemam“. „Natašte“ sam čitala štedljivo, po malo, jer tako radim kada odlažem kraj knjige. Mogla sam je pročitati u dahu, ali sam ovako, u pauzama uzimala dah, od reči koje raduju i bole! Preporuka, ukoliko život živite srcem i dragocenim sitnicama. Stil jasan, reči se slivaju u suštinu, u jednu jezgrovitu, tačnu misao, zbog koje moraš da zastaneš, da bi nastavio … Imam nekoliko omiljenih priča, ali nije mi cilj da ih naglašavam. Svaki čitalac će izdvojiti neku, svoju … Natašte, na prazan želudac, našte srca, tako ću čitati sledeći put. Ovo je knjiga kojoj se vraća, jer uvek ima još nešto novo da ti kaže …

M: „Natašte“ je mala enciklopedija života, intimni roman satkan od posebnih priča i od svih onih detalja koji čine život. Marija suptilno i emotivno ispreda misli i događaje želeći da nas zaustavi u trenutku poručujući nam da osećamo, budemo prisutni i ne zaboravljamo. Ove divne crtice iz njenog života su iskrene, tople, duhovite i bolne, bez uputstva za upotrebu. Čini nam se da skice i akvareli svih naših sudbina promiču pored nas, razlivaju se i polako gube povezujući nas sa nama samima, kakvi jesmo i od čega smo napravljeni. Kao u nekom sporom vozu, autorka nam dozvoljava da se zaustavimo, dodirnemo, pomirišemo i osetimo sve ono čega više nema, ali i da osvestimo lepotu onoga što je sada čak i onda kada je teško. Fragmenti prošlosti i sadašnjosti dati su u jednoj kratkoj i efektnoj formi priče. Ovu pripovest o nedostatku i nedostajanju, kako je autorka naziva, možemo čitati nasumično, bez redosleda, upijajući svaku reč, a za pravo uživanje najbolje je čitati polako, redom, uz kaficu i najbolju drugaricu.