„Napred-nazad, gore-dole, ja sam opet ispred škole”

Prvog dana moje nastavničke karijere toliko sam bila nervozna da sam za dvadeset minuta ispredavala gradivo, a šta sam radila ostatak časa, ne znam ni sama. Dodatnu tenziju podigla je koleginica koja je rekla da će mi trebati bar pet godina da se uhodam u sve. Pet godina, pomislila sam, kad će nestati ta tenzija, trema, kad će to postati posao koji sam priželjkivala? Prvi meseci rada za mene su bili pakao, u školi sam  bila nervozna i uspaničena iako sam vešto prikrivala, dolazila bih kući, temeljno i dugo spremala časove, bila apsolutno odsutna, često s pogledom u jednu tačku i bila na velikim mukama, jer niko nas na fakultetu ne priprema za predavanje, časove, za situacije u razredu. Dolazimo puni znanja sa kojim ne znamo šta ćemo. Hoćemo odjednom da kažemo sve, da im sve prenesemo, ne znamo da doziramo vreme, ne znamo još ništa. Vukla sam za rukav, pitala, istraživala, grešila, tražila savet, slušala svoju intuiciju dok se nisam primirila, opustila i počela istinski da uživam u svom poslu. I za to je trebalo vreme. Možda ne baš pet godina, ali dve, tri sigurno.

Za ovih osamnest godina bilo je svega, divnih razreda, fenomenalnih učenika, sastava da ti pamet stane, nezaboravnih diskusija, priredbi, skečeva, ali i onih loših primera kada je bilo teško i raditi izaći na kraj sa svim. Ipak, uvek gledamo tu lepšu stranu koja nas vuče i motiviše za dalje.

Bilo je mnogo dana kada sam sa ushićenjem dolazila kući, posle analize Enciklopedije mrtvih, Zločina i kazne, Hamleta i tih dana je stvarno bilo lepo biti nastavnik!

Sećam se:

– Jedne S. koja mi je pobegla sa časa ispred nosa uz reči: „Ne biste vi to razumeli“. A razumela sam, i tad.

– Jednog 2/1 , Dučićevih „Jablanova“ koji šume, jedne pesme kojom su me ispratili na porodiljsko

– Jednog skeča koji su sami napisali i izveli na priredbi

– Jedne pesme koju su mi pustili za 8. mart jer su čuli da mi je omiljena

– Jedne divne posvete za kraj

– Mojih frizera i tehničara koje sam jako zavolela

– I suza za kraj i oproštajnih govora

– Brilijantnih recitatora

– Puno bisera kojih je puna sveska

– Kir Janje kog su svi odgovarali kao pesmicu

– I najlepšeg komplimenta koji sam dobila od drage S, sa početka – da joj moje reči miluju dušu kao i ranije u školskim danima i da je srećan onaj ko je imao priliku da bude moj učenik.

To nikad neću zaboraviti! U danima kada je sve izazovnije i teže biti nastavnik, ove reči su sada meni vetar u leđa da ne posustajem, jer i te kako vredi! Za one divne i pametne mlade koji postaju ljudi za primer!