Čorba od bundeve, zmaj i Kazimirc

Šta povezuje Andrića i Krakov, Vavel i Petrovaradin, čorbu od bundeve i jednu slavu,  saznaćete kroz moje putešestvije u Krakov.

Glavni trg

Autobus stiže u Krakov jednog prohladnog novembarskog jutra. Posle desetak sati vožnje i jednog koji je sedeo ispred mene, jeo, pio i znojio se ne dajući mi snage, a ni prostora da se pomerim i odmorim, osetila sam se kao da nas je poplava izbacila u centar, ali bili smo tu. Nije baš najbolje počelo, pomislih, ali dajmo mu šansu.

Prva impresija – kao da smo došli u neki bajkovit gradić. I mislim da su i ostali imali takav utisak. Tu smo na glavnom trgu gde se nalazi i spomenik pesniku Adamu Mickjeviču. Puno tornjeva, srednjovekovnih prizora i gde god da ti pogled krene, sve je nekako čarobno kao da krije puno neispričanih priča. Oko nas primećujemo dve, tri raskošne kočije sa okićenim konjima, koje nas već pozivaju na magičnu vožnju. Ipak, dan je i ostavljamo to za malo kasnije. U centru ima puno crkava i svaka ima svoju priču i legendu. U sećanju mi je i dan-danas ostala priča o prekinutoj melodiji iz bazilike Svete Marije. Dežurni stražar je trubom najavljivao dolazak neprijatelja kad ga je strela neprijateljskih Tatara pogodila tačno u grlo i prekinula melodiju. Danas se čuje zvuk melodije trube koja se prekida asocirajući na tu legendu.

Andrić i Jagelonski univerzitet

Moja draga Jelena i ja se sve više razbuđujemo šetajući ovim zanosnim gradom. Potom odlazmo do Jagelonskog univerziteta i prisećamo se, onako usput, divnih predavanja naših profesora na fakultetu koji su neretko pominjali Krakov i samo nam iskrsne, pa da, ovde je jedno vreme boravio i naš Andrić. Samo mi znamo tu malu tajnu koju želimo što pre da podelimo sa svima i nekako svečano koračamo tim putevima kao da osećamo duh velikog pisca. U tekstu Milorada Živančevića „Andrić u Poljskoj“ objavljenom 1987. u Zborniku Matice srpske za slavistiku u retko otvorenom intervjuu, koji je povodom dobijanja Nobelove nagrade dao poljskom prevodiocu, Andrić govori da je Krakov na njega ostavio neizbrisiv trag i još ističe: „ Krakov je jedino mesto u Evropi – iako nije jedino koje sam upoznao! – čija su uspomena i ime u stanju da mi uzbude srce i zagreju krv. Parafrazirajući Mickjeviča, mogao bih da kažem:

Kraków – on zawsze zostanie
śviety i czysty, jak pierwsze kochanie…

(Krakov – on će uvek ostati
svet i čist, kao prva ljubav…)

Napuštamo to drevno sveučilište od crvene opeke sa lučnim svodovima I dolazimo do čuvene hale Sukienice. Čega sve tu nema, obaveznih suvenira, magneta, nakita od ćilibara i ručnih radova. Sve šareno, ali uređeno. Svako nalazi svoj suvenir i nastavljamo dalje.

Magična bundeva

Sada već gladne, po preporuci naših koleginica, ulazimo u jedan mali sladak restoran ili više kao kafić sa dnevnim menijem. Sve je u nekom toplom starinskom ruhu, tanjiri kao iz kompleta moje bake, a kada je stigla čorba od bundeve, njen nas je miris i ukus totalno opčinio. Cimet sa biberom u tom potažu je bilo nešto najbolje što smo mogle da pojedemo i okrepio nas za dalje tumaranje gradom. To je bio ukus koji se posle i konzumirao na nekim slavama da dočara naš jak i nezaboravan osećaj, gde su se oni najsmeliji oduševljavali, a tradicionalisti ipak sa strepnjom gledali u to narandžasto čudo.

Nastavile smo obilazeći centar grada fascinirane izlozima poslastičarnica od kojih nam je zastajao dah. Predivne kombinacije raznih kolača, a najviše vafli. Umetnost na delu, a ukus savršen! Dan smo završile u našem slatkom hotelčiću gde je sve bilo ušuškano i komotno.

Vavel u Novom Sadu

Kada razmišljam o tim danima, sve mi se slije u jedan pa ne mogu tačno da razlučim kad smo gde bile. Elem, pretpostavimo da smo se sledećeg dana zaputile u Vavel, tajanstvenu tvrđavu poznatu po čuvenoj priči o zmaju, koji je jedan od najvažnijih simbola grada. Po legendi, zmaj se nastanio ispod pećine i uništavao sve, hraneći se stokom pa i devojkama dok kralj nije ponudio ruku svoje kćeri onome ko ubije zmaja. Jedan obućar se dosetio, prineo zmaju žrtvu- jednu ovcu čiju je vunu prethodno natopio sumporom, Halapljivi zmaj se toliko najeo, da se posle puno popijene vode iz reke Visle toliko naduo da je pukao. Bilo je posebno zanimljivo prolaziti pored spomenika zmaju koji povremeno bljuje vatru.

Potom smo se popeli na tvrđavu i uživali u  prizorima katedrala, impresivnim objektima i prostorijama od kojih su neke pripadale poljskim kraljevima. Sve vreme je osećaj kao da smo na Petrovaradinskoj tvrđavi, u Novom Sadu. I legende, priče o zmaju iz Vavela i džinovskoj zmiji sa Petrovaradina, velikoj nemani koja je sejala strah, i Visla i Dunav, predivan pogled i sa jednog i drugog mesta. Kakvih sve čuda nema na svetu, kakvih sve divnih mesta koje nas povezuju, ushite i na kraju opet vraćaju tamo odakle je sve počelo, našem domu.

Kvart muzeja i zapiekanke

Neko je pomenuo da bismo mogli otići do Jevrejske četvrti poznate i kao Kazimirc. Bilo je već hladno i umor je polako stizao, ali naša ekipica se zaputila u Jevrejsku četvrt, lično meni najomiljeniji i najposebnijii deo grada. Ulice popločane uz mnoštvo muzeja, sinagoga, malih radnji, starinarnica. Primeri jevrejske arhitekture su na svakom koraku. Čuvši detalj iz priče da su odavde Jevreji prisilno premešteni u krakovski geto za vreme Drugog svetskog rata i neki od njih zauvek napustili dom čini da se osećamo pomalo tužno dok šetamo ulicama, na kojima, da li zbog hladnoće ili štimunga ove krakovske priče, nema skoro nikog. U isto vreme se divimo izgledu malih radnji nalik dućanima, koje kao kutijice stoje naslagane jedna na drugu. Zastajemo kod divno oslikanog ćoška čiji prizor ne zaboravljam.

Iz te blažene ošamućenosti ovim krajem probudila nas je vedra koleginica koja je posebno naglašavala da se moraju probati najbolji sendviči koji se prodaju na pijaci u četvrti. Trebalo nam je nešto vremena, ali kad smo stigli dočekala nas je prava pijaca, kao neki dobar i jeftin second hand butik i izgleda da su se tamo krili svi ti ljudi. A red kod radnje sa sendvičima sve je govorio. Kao u omiljenim crvenim kioscima gde se prodavao najlepši hot-dog, tako je ovaj mali, neugledan kiosk u sred pijace pravio najveće i svetske sendviče.  Posle smo čuli da se zovu zapiekanke, tradicionalni poljski otvoreni sendviči koji se prave od bageta, zapečenog luka, a zatim u kombinacijij sa čeri paradajzom i sirom. Tog 11. novembra u Jevrejskoj četvrti u Krakovu najukusniji zalogaji su nas oborili s nogu.

Naredni dan odveo nas je na mračno putovanje koje se sa strepnjom i strahom čekalo… Aušvic, ali to je jedna sasvim druga dimenzija, kojoj dugujem posebnu priču.