Oči u oči sa belim papirom

Murakami kaže „Pisanje je suočavanje sa otrovom u sebi“.
Kao i uvek „In medias res“.

Možda zato već dugo nema odgovora sa druge strane belog papira, ne znam šta ću sa svojim otrovima i slabostima, sa tim muljem koje ponekad jako pritisne. Teško mi je da prekopam sve što treba da se iščisti, da sklonim korov u stranu, rastresem zemlju i potražim izvor. Murakami još kaže: „Dok god ne uhvatim ašov u ruke i ne zarijem ga duboko u zemlju, ne mogu da probijem put do vrela kreativnosti“. A za tako nešto treba mnogo znoja i padova i umiranja! Najteže je zasući rukave i krenuti!

Osećaj praznine je nekad toliko jak da ga ništa ne može obojiti. Beli prostor u kome svaka reč zvuči trivijalno, svaka misao izbledi i pre nego što se stavi na papir. Sve je već odavno rečeno i što bih se ja tu mešala? Nekad moram pa mi se čini da se vrtim u istom krugu već izrečenih misli.

A možda da obrnem pruču i kažem: Niko to nije rekao ovako kao ti, na samo tebi svojstven način, pa makar i ne bilo uvek najbolje, ono je samo tvoje i ničije. Možda će bar jedna reč ostati i mislima čitaoca i utešiti, skrenuti pažnju, jedno “hvala što si ovo napisala” biće dovoljan znak da moram dalje. Andrić  je lepo rekao da smo prilikom čitanja povezani sa drugim ljudima mnogostrukim i tajnim vezama koje i ne slutimo, a koje nam »naš« pisac otkriva. Tako krčimo svoj put i tražimo sebi slične.

I već osećam da svakom novom reči pobeđujem taj unutrašnji glas kritičara. Kreće ona dobro poznata vrelina u obrazima i polako se otvaraju svi raskošni vrtovi u kojima još nisam bila.
I znam da ću vas naći, negde između redova.